Ironija, oružje ili beg
Oduvek sam voleo da koristim ironiju kao moj vid humora. Sada, posle određenog životnog iskustva, pokušavam da je preispitam. Zato što sam u sudaru sa malo drugačijom kulturom, naišao na sasvim nove reakcije. Jednostavno primetio sam da ljudi to prilično retko kapiraju. Ovde. I počeo sam da razmišljam, zašto ja to radim uopšte.
Prvi zaključak: Srbi dosta često koriste ironiju. Pogotovo u zapadnoj Srbiji čini mi se. Čini mi se da je to, ne samo meni, najnormalniji vid humora. No big deal, za nas, rekao bih. Jednostavno mislim da je to znak: dosta, preterao si, ako hoćete i glup si.
Nesvesno, pri tom ironija je želja da se dokaže i svoja intelektualna nadmoć. Verovatno jer su ostala sredstva iscrpljena. A i nema se volje za svađom. Onom jednostavnom, sa vređanjem i teškim rečima neretko.
Drugi zaključak: Nemci retko koriste ironiju. Nekako mi se čini, da oni to shvataju kao vid slabosti. I negativizma. Možda imaju pravo. Možda je moj život sjeban, i samo mi ironija preostaje. Ali mislim da nije tako. Jednostavno ga koristim ceo život. I ne samo ja. Pogotovo Srbi.
Treći zaključak: Ne mogu da se odreknem ironije, makar i da hoću. Jednostavno sam prestar za menjanje. Ali pokušaću da analiziram sagovornika, i doziram svoju ironiju u odnosu na to. Ironija, naime, čini mi se podrazumeva i određenu inteligenciju druge strane. On jednostavno to treba da ukapira. A to nije uvek lako. I ne podrazumeva se, kao što sam ja, čini mi se, navikao.
Sve u svemu, nije mi jasno da li su ovi ovde glupi ili jednostavno nisu navikli na ironiju, pa je zato često ne kapiraju? O svojoj inteligenciji, je neukusno da pišem. Inteligencija na nivou naroda definitivno ne postoji. Pamet možda.
p.s. Samoironija zahteva poseban blog. To smatram, još uvek, najvećom vrlinom. I prodajem ja kao srpski brend, s ponosom.
Ironija, oružje ili beg
Oduvek sam voleo da koristim ironiju kao moj vid humora. Sada, posle određenog životnog iskustva, pokušavam da je preispitam. Zato što sam u sudaru sa malo drugačijom kulturom, naišao na sasvim nove reakcije. Jednostavno primetio sam da ljudi to prilično retko kapiraju. Ovde. I počeo sam da razmišljam, zašto ja to radim uopšte.
Prvi zaključak: Srbi dosta često koriste ironiju. Pogotovo u zapadnoj Srbiji čini mi se. Čini mi se da je to, ne samo meni, najnormalniji vid humora. No big deal, za nas, rekao bih. Jednostavno mislim da je to znak: dosta, preterao si, ako hoćete i glup si.
Nesvesno, pri tom ironija je želja da se dokaže i svoja intelektualna nadmoć. Verovatno jer su i ostala sredstva iscrpljena. A i nema se volje za svađom. Onom jednostavnom, sa vređanjem i teškim rečima neretko.
Drugi zaključak: Nemci retko koriste ironiju. Nekako mi se čini, da oni to shvataju kao vid slabosti. I negativizma. Možda imaju pravo. Možda je moj život sjeban, i samo mi ironija preostaju. Ali mislim da nije tako. Jednostavno ga koristim ceo život. I ne samo ja. Pogotovo Srbi.
Treći zaključak: Ne mogu da se odreknem ironije, makar i da hoću. Jednostavno sam prestar za menjanje. Ali pokušaću da analiziram sagovornika, i doziram svoju ironiju u odnosu na to.
Ironija, naime, čini mi se podrazumeva i određenu inteligenciju druge strane. On jednostavno to treba da ukapira. A to nije uvek lako. I ne podrazumeva se, kao što sam ja, čini mi se, navikao.
Sve u svemu, nije mi jasno da li su ovi ovde glupi ili jednostavno nisu navikli na ironiju, pa je zato često ne kapiraju? O svojoj inteligenciji, je neukusno da pišem. Inteligencija na nivou naroda definitivno ne postoji. Pamet možda.
p.s. Samoironija zahteva poseban blog.
Ironija, oružje ili beg
Oduvek sam voleo da koristim ironiju kao moj vid humora. Sada, posle određenog životnog iskustva, pokušavam da je preispitam. Zato što sam u sudaru sa malo drugačijom kulturom, naišao na sasvim nove reakcije. Jednostavno primetio sam da ljudi to prilično retko kapiraju. Ovde. I počeo sam da razmišljam, zašto ja to radim uopšte.
Prvi zaključak: Srbi dosta često koriste ironiju. Pogotovo u zapadnoj Srbiji čini mi se. Čini mi se da je to, ne samo meni, najnormalniji vid humora. No big deal, za nas, rekao bih. Jednostavno mislim da je to znak: dosta, preterao si, ako hoćete i glup si.
Nesvesno, pri tom ironija je želja da se dokaže i svoja intelektualna nadmoć. Verovatno jer su i ostala sredstva iscrpljena. A i nema se volje za svađom. Onom jednostavnom, sa vređanjem i teškim rečima neretko.
Drugi zaključak: Nemci retko koriste ironiju. Nekako mi se čini, da oni to shvataju kao vid slabosti. I negativizma. Možda imaju pravo. Možda je moj život sjeban, i samo mi ironija preostaju. Ali mislim da nije tako. Jednostavno ga koristim ceo život. I ne samo ja. Pogotovo Srbi.
Treći zaključak: Ne mogu da se odreknem ironije, makar i da hoću. Jednostavno sam prestar za menjanje. Ali pokušaću da analiziram sagovornika, i doziram svoju ironiju u odnosu na to.
Ironija, naime, čini mi se podrazumeva i određenu inteligenciju druge strane. On jednostavno to treba da ukapira. A to nije uvek lako. I ne podrazumeva se, kao što sam ja, čini mi se, navikao.
Sve u svemu, nije mi jasno da li su ovi ovde glupi ili jednostavno nisu navikli na ironiju, pa je zato često ne kapiraju? O svojoj inteligenciji, je neukusno da pišem. Inteligencija na nivou naroda definitivno ne postoji. Pamet možda.
p.s. Samoironija zahteva poseban blog.
Ironija, oružje ili beg
Oduvek sam voleo da koristim ironiju kao moj vid humora. Sada, posle određenog životnog iskustva, pokušavam da je preispitam. Zato što sam u sudaru sa malo drugačijom kulturom, naišao na sasvim nove reakcije. Jednostavno primetio sam da ljudi to prilično retko kapiraju. Ovde. I počeo sam da razmišljam, zašto ja to radim uopšte.
Prvi zaključak: Srbi dosta često koriste ironiju. Pogotovo u zapadnoj Srbiji čini mi se. Čini mi se da je to, ne samo meni, najnormalniji vid humora. No big deal, za nas, rekao bih. Jednostavno mislim da je to znak: dosta, preterao si, ako hoćete i glup si.
Nesvesno, pri tom ironija je želja da se dokaže i svoja intelektualna nadmoć. Verovatno jer su i ostala sredstva iscrpljena. A i nema se volje za svađom. Onom jednostavnom, sa vređanjem i teškim rečima neretko.
Drugi zaključak: Nemci retko koriste ironiju. Nekako mi se čini, da oni to shvataju kao vid slabosti. I negativizma. Možda imaju pravo. Možda je moj život sjeban, i samo mi ironija preostaju. Ali mislim da nije tako. Jednostavno ga koristim ceo život. I ne samo ja. Pogotovo Srbi.
Treći zaključak: Ne mogu da se odreknem ironije, makar i da hoću. Jednostavno sam prestar za menjanje. Ali pokušaću da analiziram sagovornika, i doziram svoju ironiju u odnosu na to.
Ironija, naime, čini mi se podrazumeva i određenu inteligenciju druge strane. On jednostavno to treba da ukapira. A to nije uvek lako. I ne podrazumeva se, kao što sam ja, čini mi se, navikao.
Sve u svemu, nije mi jasno da li su ovi ovde glupi ili jednostavno nisu navikli na ironiju, pa je zato često ne kapiraju? O svojoj inteligenciji, je neukusno da pišem. Inteligencija na nivou naroda definitivno ne postoji. Pamet možda.
p.s. Samoironija zahteva poseban blog.