Lov na sreću

Košarka je za mene uvek bio sport kao i svi ostali. Kao i svaki prosečni dečak tog vremena pratio sam mnoge, bavio se njima takodje. Košarka je bila samo jedan od njih. Manje više, jedna faza mog života.

Zašto sam zavoleo košarku, ponovo:

- jedan bosanski konobar mi je nedavno rekao, kako kod njih u nekoj bosanskoj vukojebini, niko nije mogao da nadje devojku ako nije igrao košarku. Od fudbalera su bežale sve normalne. Takva su vremena bila. Srećna rekao bih. Gospodska. Takva je i košarka.

 

- moj naslednik igra košarku. Prilično uporno. I ja uživam u tome. Podržavam ga obilno, i trudim se da ga ne kritikujem posle utakmice. Mom karakteru to i nije baš lako. Porašće dete u velikog borca. To mi je cilj. Ništa više. Never give up. I pritom koristi mozak. Čini mi se da se on u košarci mnogo više koristi nego u fudbalu. Barem u jugoslovenskoj školi košarke. Košarka je herc i kefalo.

 

- košarka je idealna za porodični izlazak vikendom uveče. Kao moj tata i ja, nekada na utakmice Metalca. Košarka je i moja nostalgija.

- Partizan je dobar samo u košarci još. Drugi nisu ni toliko, inače. Jedan razlog da budeš ponosan što si rodjen i odrastao kao Grobar . Naslednik mora biti isto to. Da, mora. Malo toga mora, inače. Jedna od odrednica ličnosti. I to je košarka - Partizan.

- na košarkaškim utakmicama u novoj domovini možeš videti dosta lepog i kulturnog sveta. Beg od manje više sive kapitalističke svakidašnjice: naših gastarbajtera u svojim jadnim životima ograničenim sitnom lovom i  kapitalistički ograničene nemačke srednje klase. I to je košarka - beg iz sivila.